Home » Evropa, Srbija i Evropska unija

Evropa kao Istorija, Kontinent i Civilizacija

Nebrojeno puta u svojoj istoriji Evropa se suočavala sa dilemom:

  • Evropa ravnopravne saradnje, mira, bezbednosti i prosperiteta ili
  • Evropa odvojenih, nepovezanih ili suprostavljenih država – nacija.

Evropa odvojenih, nedovoljno povezanih, suprostavljenih ili sukobljenih država – nacija, uvek je iznova “stvarana” na temeljima žestokih nacionalizama, često i šovinizama, uz „podršku“ imperijalističke tehnologije, ratova, sukoba, sankcija, ili korišćenja „mišića“ (vojnih, ekonomskih, diplomatskih, kulturnih), podrazumeva uvek volju da se nametne sopstveni interes  i uspostavi dominacija većinske ili momentalno najsnažnije nacije. Logika asimilacije koja iz toga proizilazi vodi neizbežno diskriminaciji, sukobima, dezintegraciji, ratovima.

Slobodno, organizovano i ravnopravno udruživanje naroda, država, regiona i građana je jedini danas u praksi poznati oblik složene društvene organizacije sposoban da garantuje mir, ravnopravnost, nacionalne, etničke i regionalne identitete usklađene sa zahtevima međuzavisnosti, prosperiteta, socijalne ravnoteže i izražene pozitivno orijentisane globalizacije.

Globalizacija danas ima celu paletu pozitivno – negativnih značenja, nepomirljivo deli misleće ljude, ali i građane u celini, jer se često ispoljava u oblicima koji nusu prihvatljivi za samostalnost, ravnopravnost, zasebnost, raznolikost, ili se posmatra i doživljava kao nametanje dominantnih interesa, vrednosti, ponašanja… Zato, bez neprimerene rasprave, pozicionirajmo je ovde kao jedan mogući pozitivni proces – opšte približavanje i povezivanje, ravnopravnu razmenu i samostalno usvajanje dokazanih ili prepoznatljivih ideja i vrednosti na globalnom nivou. Odbacimo je kao silu ili pritisak bilo koje vrste – kao politiku nametanja načina života, standarda ponašanja i stvaranja koji dolaze iz najrazvijenijih i najsnažnijih nacionalnih entiteta još uvek sklonih imperijalnim ambicijama i vladanju drugima na ovaj ili onaj način.

Za samostalno i postupno stvaranje i održanje jedne mirne, prosperitetne, ravnopravne i jedinstvene evropske zajednice naroda, država, regiona, etničkih grupa i građana u celini, najveću opasnost predstavljaju pritajene ili potisnute neokolonijalne ambicije zemalja koje su tradicionalno imale priliku i mogućnost da vladaju drugima, bilo da su situirane u Evropi ili na drugim kontinentima. “Ujedinjena Evropa” se tada posmatra kao jedini po sve koristan način za kontrolu i eliminisanje navedenih hegemonističkih frustracija ili interesa, zaštitu kvaliteta života svake nacije, svakog naroda, svake etničke ili verske manjine, svake regije i svakog pojedinca. Od stvaranja ovakve ujedinjene Evrope umnogome zavisi i uspešnost realizacije projekta samostalnog, mirnog, ravnopravnog i stabilnog udruživanja evropskih entiteta u jedinstvenu i raznoliku celinu. Pozitivni scenario ujedinjavanja otvara jedan neograničen prostor slobode, demokratije, rada, učešća u pluralizmu ideja, kultura, verovanja, kao i partija, preduzeća i interesnih grupa, što se sve paralelno razvija u jednom raznolikom i kompleksnom društvenom tkanju.

Poreklo velikih evropskih integrističkih ideja i projekata potiče čak iz srednjeg veka i Danteovog dela ”De Monarhia”. Od tog doba projekti slede jedan za drugim – predlažu se ili nameću razne asocijacije, paktovi, unije, konfederacije sa zajedničkim institucijama, skupštinama, čak i vojskama. Pokreću se manji ili veći regionalni, kontinentalni, pa i tzv. svetski ratovi (po pravilu sa područja Evrope), opet u cilju stvaranja željenih zajednica, milom ili silom. Nastaju: Makedonsko carstvo, Monogolsko carstvo, Rimsko carstvo, Nemačko carstvo, Tursko carstvo, Rusko carstvo, Francusko carstvo….kolonizacija Amerike, Afrike, Australije…NATO „carstvo”… Sve navedeno i još mnogo toga predstavlja pokušaje i želje za ujedinjavanjem i globalizacijom, u negativnom kontekstu i sa katastrofalnim efektima. Niko normalan ne tvrdi da su takva vremena danas nemoguća i da su takve ambicije nestale – ogromna većina pristojnih građana se nada da su u današnjoj Evropi prevladale one druge, pozitivne, održive i humane ideje.

U poslednjem stoleću Evropom se šire ideologije mirne i ravnopravne saradnje, stvaraju se i integralistički rečnici koji će inspirisati mnoge mislioce, humaniste, vizionare i političare Evrope.  Nakon mnogo vekova ratova, sukoba i neprijateljstava, na pozitivnim principima povezivanja dolazi do Kongresa u Montreu i Hagu. Kongres u Montreu iz 1947.god. predstavljao je ključni doprinos evropskih federalista koncepciji federalne Evrope. Raznolikost i brojnost pokreta koji se nakon poslednjeg svetskog i aktuelnog hladnog rata zalažu za ujedinjenu Evropu uslovljava potrebu za njihovom koordinacijom, što se obezbeđuje na Kongresu u Hagu 1948. god.

Na ovom Kongresu Deni de Ružmon nudi na razmišljanje učesnicima šest (6) principa na kojima bi se zasnivala neka buduća Evropska federacija (asocijacija). Kako bi te principe, bez obzira da li se odnose na federaciju ili sličnu asocijaciju, i sada svi dobronamerni, humani i dalekovidi ljudi Evrope potpisali i prihvatili bez velikog razmišljanja ponovimo ih:

  1. Federacija se može roditi samo iz odricanja svake ideje o hegemonističkoj organizaciji;

  2. Federalizam se može roditi samo iz odricanja svakog sistemskog duha – ujediniti se treba da znači zajedno urediti, na dobar i loš način uklopiti sve konkretne i raznolike stvarnosti, kao što su nacije, ekonomske regije, političke tradicije;

  3. Federalizam ne poznaje probleme manjina (prim. aut.: prihvata se ravnopravnost učešća svake nacionalne zajednice bez obzira na njenu veličinu);

  4. Federacija nema za cilj da izbriše različitosti i da stopi sve nacije u jedan jedini blok (američki princip – melting pot, prim. aut.), već naprotiv, da zaštiti njihove sopstvene kvalitete. Svaka nacija koja čini buduću Evropu mora da ima u njoj sasvim svojstvenu, nezamenljivu funkciju, kao što to ima svaki organ u jednom telu;

  5. Federalizam počiva na ljubavi prema različitosti, nasuprot brutalnom ujednačavanju koje je obeležje totalitarnog duha. On treba da bude sastavljen od brojnih političkih, administrativnih, kulturnih, jezičkih, verskih grupa i tela koja nemaju iste granice, i koja se međusobno ukrštaju na stotinu različitih načina;

  6. Federacija se obrazuje malo po malo, uz pomoć određenih ličnosti i grupa, a ne iz nekog centra ili uz pomoć vlada….

U navedenom kontekstu karakteristična su viđenja Morisa Alea koji tada insistira na tri suštinska stava evropskog federalizma: 1) ne može postojati trajna politička federacija bez ekonomske federacije, 2) ekonomska federacija se ne može primeniti ukoliko nema prethodno postojeće političke federacije i 3) ekonomska federacija jača političku federaciju i obratno.

Pedeset i više godina nakon izloženih razmišljanja, dominantna većina umnih ljudi Evrope se razlikuje u tome da li su ona realna ili nisu. Da li je moguće na pomenutim ili sličnim principima konstituisati jednu fleksibilnu, prosperitetnu, ravnopravnu, decentralizovanu, održivu i efikasnu zajednicu evropskih entiteta!? Od odgovora na to pitanje zavisiće budućnost Evrope, a možda i drugih sličnih potencijalnih zajednica širom ovog našeg danas malog, tesnog i nestabilnog globusa.

Vodeći evropski pokreti posle drugog svetskog rata postaju: Obnovljena Panevropska unija (1946), Evropska parlamentara unija (1947), Evropska liga za ekonomsku saradnju (osnovana 1947.god. na inicijativu Pol van Zelanda, koju vodi savet predsednika desetak nacionalnih odbora i ličnosti iz privrednih sredina), kao i Evropska unija federalista (UEF), osnovana 1946.god. Sledeći svoj cilj – mirno, postepeno i ravnopravno ujedinjenje Evrope – ovi i drugi pokreti mobilišu nacionalnu i evropsku elitu (političku, naučnu, kulturnu, poslovnu i drugu), bez obzira na eventualnu partijsku, versku, ideološku i drugu pripadnost, u cilju realizacije programa ujedinjenja.

Priprema Kongresa u Hagu je delo Koordinacionog komiteta pokreta za Evropsko jedinstvo. Koordinacioni komitet oslanjao se na rad tri komisije – političke, ekonomske i kulturne, kao i na rad nacionalnih komiteta. Nacionalni komiteti imali su zadatak da odrede delegate iz svih raspoloživih struktura spremnih na saradnju: parlamenata, političkih partija, sindikalnih i profesionalnih organizacija, crkava, liga za ženska prava, univerziteta, intelektualnih i umetničkih sredina. Ovom evropskom susretu održanom od 7. do 10. maja 1948. god. prisustvovalo je oko hiljadu delegata sa najrazlicitijih područja, političkih i geografskih: stotinak parlamentaraca različite pripadnosti – od demokrišćana sa Adenauerom na čelu, do liberala, socijalista, konzervativaca i dr., svih kao građana, veliki broj poznatih pisaca (Žil Romen, Etjen Zilson, Rejmon Silva, Rejmon Aron, Salvador de Madariaga, Deni de Ružmon) kao i mnoge značajne ličnosti iz univerzitetskih, sindikalnih i religioznih krugova. Ukratko, na Kongresu je bila prisutna evropska elita sa prostora tzv. slobodne evrope (kapitalističke ili demokratske Evrope).

Tri rezolucije izražavaju program Kongresa: politička, ekonomska i društvena, odnosno kulturna. Njihova suština je rezimirana u poruci Evropljanima, koju je usvojio Kongres  na zahtev njenog autora, Deni de Rozmana. U domenu ljudskih prava Kongres je formulisao odvažan i precizan predlog da se:

  1. pripremi Povelja i

  2. predlože kriterijumi na koje treba da odgovore demokratski režimi a koji će definisati:

    1. slobodu mišljenja, okupljanja i izražavanja i

    2. slobodan rad političke opozicije.

Iz gorepomenutih inicijativa rodiće se Savet Evrope, Evropska konvencija o pravima čoveka i Sud pravde.

Kongres donosi hitne mere i formuliše dugoročne ciljeve, kao što su:

  1. sloboda protoka kapitala i radnika,

  2. monetarno jedinstvo,

  3. sporazumno ozdravljenje budžetske i kreditne politike,

  4. carinska unija dopunjena umerenim spoljnotrgovinskim tarifama.

Predložene mere su donete kako se ne bi usporavali redovni tokovi i razvoj svetske trgovine, usklađivanje socijalnog zakonodavstva i koordinacija ekonomskih politika radi zaštite potpune zaposlenosti u Evropi.

Nakon Kongresa u Hagu, Međunarodni komitet za koordinaciju pokreta za evropsko jedinstvo transformiše se u Evropski pokret sa počasnim predsedništvom sastavljenim od Čerčila, De Gasperija, Kudenhou – Kalergija, Spaka, Adenauera i Roberta Šumana. Kao široka organizacija koja spaja i koordiniše sve evropske pokrete, Evropski pokret ispunjava funkciju promotivne grupe za pritisak na nacionalne vlade i parlamente, kao i na evropske institucije. Osim Kongresa, Evropski pokret je tada imao Međunarodni savet, sastavljen uglavnom od predsednika nacionalnih saveta (75), koji na nacionalnom nivou okupljaju razne nacionalne i lokalne pokrete, kao i članove Izvršnog komiteta (50) u kojima su bili i  predstavnici evropskih pokreta.

Po prirodi stvari akteri svih gore pomenutih pokreta od početka su bili uglavnom ljudi najvišeg obrazovnog, kreativnog i moralnog nivoa, najznačajniji ljudi u svojim sredinama, svesni potreba za prevazilaženjem uskogrudosti, netolerancije, diktature, eksploatacije, zaostalosti i sl. Budući da je ujedinjavanje Evrope sagledano kao proces koji će da potraje, ovaj lobi je u Evropi toga vremena najači i najuticajniji, sa naporima na okupljanju ljudi koji su sposobni da dalje vide i brže delaju u interesu celine.

Gledajući iz današnje perspektive većina predloga Kongresa iz 1948. god. već je najvećim delom ostvarena. Uz sve probleme, očekivane teškoće i neprevaziđene opasnosti, integrativni procesi napreduju i po širini, odnosno obuhvatu učesnika, i po dubini, odnosno stepenu opšteprihvaćenih, a dobrim delom i primenjenih integrativnih pravila, propisa i zakona. Unija se stalno uvećavala, usavršavala svoje funkcije i mehanizme, poboljšavala svoje rezultate i definisala očekivane ili nepredviđene probleme i slabosti, što je realna posledica stvaranja i rasta jedne ovako složene, jedinstvene i neponovljive kontinentalne asocijacije.

Nacionalni interes Srbije i srpskog naroda u celini je da se u što kraćem roku integrišu u Evropsku uniju, kao političku, ekonomsku, pravnu, a sve više i bezbednosnu, ekološku, kulturnu, socijalno pravednu i održivu asocijaciju slobodnih ljudi. Razloga ima veoma mnogo ali jedan je sasvim dovoljan – najveći broj zemalja Evrope već je na određene načine postao punopravan, pridruženi ili potencijalni član Unije, a one koje to još nisu čine sve što je u njihovoj moći da to postanu.

Legitimna je i stalna rasprava o oblicima, veličini i zajedničkim funkcijama Unije, kao i ocena pojedinih nacionalnih predstavnika o željenom sopstvenom stepenu integrisanosti u istu. Primeri Norveške, Švajcarske ili Britanije su poučni i umnogome razumljivi. Nije prihvatljivo naivno oponiranje Uniji izjavama tipa: mi smo oduvek u Evropi, mi smo deo Evrope, mi smo jedan od najstarijih naroda Evrope i sl. Pri tom ovi oponenti gube iz vida da je i Salazar bio u Evropi, da su i Hitlerova Nemačka i Musolinijeva Italija bila u Evropi, da su i Enver Hodžina Albanija, Frankova Španija, Staljinov Sovjetski savez  itd. bili u Evropi.

Orijentacija svih pristalica stvaranja i razvoja ove jedinstvene zajednice (Unije) je da žele da postanu deo jasno definisane i određene Evrope – demokratske, slobodne, ravnopravne, socijalno odgovorne, ekonomski properitetne, obrazovane, kulturne i zdrave Evrope. Evrope bez istorijski prevaziđenih dogmi, hegemonija, monopola, imperijalnih i neokolonijalnih ambicija, Evrope u koju možete slobodno (manje ili više) ući, ali iz koje možete i slobodno izaći po zajednički dogovorenoj proceduri.

Orijentacija ka tzv. evropskim integracijama je stvar slobodnog izbora, validne argumentacije i zdrave pameti. Nametanje ovog opredeljenja silom, raznim medijskim i političkim pritiscima je kontraproduktivno. Naši apologetski orijentisani i nekritički agresivni ideolozi evropskih integracija ne shvataju da su njihova neubedljiva i propagandistička nastojanja upravo veoma štetna po naše “evropske” interese; jednostrano, ideološko, ponekad i idolatrijsko ili anacionalno promovisanje željenog evropskog puta odbija i omražava plemenite evropske integrističke ideje i pobude?! Takav jednodimenzionalan i neubedljiv pristup Evropi (Uniji) upravo je suprotan njenim osnivačkim ciljevima, njenom nastajanju i opstajanju!!!

Najači mogući proevropski stav je upravo sledeća materijalna istina – život u Evropi predpostavlja što bolje odnose i što uspešniju međusobnu saradnju svih njenih delova. Ne može da postoji u Evropi država, narod, region ili građanin koji nema ovakav interes. Sve ostalo je stvar procena, dogovora, interesa! Da li će ta saradnja u budućnosti da se odvija kroz neku Evropsku uniju, Evropsku federaciju, Evropsku zajednicu ili nešto slično, od malog je strateškog interesa za sve učesnike. Naravno, možda treba reći i nešto što bi u normalnim slučajevima bilo nepotrebno, ali, Evropu čine i Španija, i Malta, i Kipar, i Grčka,… kao i Nemačka, Danska, Austrija, Švedska, ili Srbija,… odnosno Rusija, Turska, Jermenija ili Gruzija…

Planirano evropsko ujedinjavanje je moguće kao uspešan i dugoročan, samoodrživ projekat samo pod uslovom da svi učesnici iskreno prihvate očigledne  zajedničke vrednosti ali i očuvanje specifičnosti i osobenosti pojedinih entiteta, država, naroda, ali i regiona, oblasti i etničkih grupa.  Stepen integracije mora da bude stvar svih učesnika, stvar zajednički koncipiranih interesa i stvar realnosti. Taktiku, strategiju i sadržaj pojedinih rešenja mogu učesnici  zajednički menjati i usavršavati. Ali, kada se jednom donese dogovor za određeni period, mora u tom periodu nedvosmisleno da važi, i da se jedinstveno primenjuje.

Mirno, samostalno, ravnopravno, postupno i optimalno integrisana Evropa, ili, beskonačni ratovi, hegemonije, okupacije, nacionalizmi, animoziteti?! Odgovor je jedan!!!